Danas sam nešto inspirisan - moja priča o muzici
bornthisway | 13 Februar, 2011 16:15
Zdravo svima, po drugi put danas, osim ako ne računate posle ponoći kao danas onda već treći put. Svi komentari me inspirišu da nastavim dalje. Samo vi komentarišite i ja ću nastaviti da pišem. Umetniku je mnogo lakše da kada zna da se njegova reč negde čuje i nastavi da je piše. Ukoliko imate priliku, linkujte nešto moje tamo. Želeo bih da vas upoznam sa nekim svojim "običajima" koje ću pokušavati da ispoštujem na blogu. Skoro svake nedelje ću uslikati nešto napolju (prirodu, ljude ili nešto drugo) i koristiti kao baner. Evo, sada znate nešto više o meni, volim da fotografišem lepe stvari, kao naprimer onu zimsku prugu gore. U svakom blogu dobićete preporuku za pesmicu koju možete poslušati, ne brinite, za to mi nikada neće nestati inspiracija. Pošto ste se otprilike upoznali sa mojim stavovima o našem svetu, verovatno i znate koje bih stvari znatno promenio. Kao prva bitna stvar u mom životu nametnula se muzika. O da, upisujem solo pevanje, inače. Volim da pišem o njoj, kritikujem i hvalim scenu. Pošto sam bičem opalio po pojedinim "umetnicima" mogao bih da vas malo informišem i koje cenim, uz to preporučim i par pesama koje će vam se možda dopasti. Za sve one koji su se zabrinuli da nisam naučio istoriju (čitaj prethodni blog), naučih nešto. Ne brinite se za mene. Uostalom, ko zna, možda bude proba školskog hora pa nestanem sa časa. Pijuckam ceđenu narandžu u krevetu i evo kucam vam. Još uvek nisam sve rekao što je moguće reći, zato ću vam okačiti malo moje poezije. U suštini, ima istu temu kao priloženi esej u proteklim unosima. Ne, ne rimuje se, ali je pevljiva. Za one koji imaju slabo srce, prescrollujte je. U suštini, pokazuje kako se neko ko pokušava da se probije kroz mrtvilo našeg sveta oseća:
If I could feel some love
My heart wouldn't blead.
If someone could tell me
What is wrong with me?
Why can't I be the one
that will feel warm in night?
Why can't I be the one
that can keep some love?
The darkness sorounds me
my heart starts crying.
All I know is falling,
falling behind.
I don't feel warm,
the feeling 'round my heart.
I feel so lonely,
like abandoned cat in night.
The monster inside me
won't keep in hiding.
I hope... that it
would stay away.
Love let me down,
heart is not in place.
Memories are here,
I hope they erase.
I look at all the pictures
but no a smiling face.
Why can't I be the one
that can keep some love?
The darkness sorounds me
my heart starts crying.
All I know is falling,
falling behind.
I don't feel warm,
the feeling 'round my heart.
I feel so lonely,
like abandoned cat in night.
The monster inside me
won't keep in hiding.
I hope... that it
would stay away.
Nadam se da se nećete pronaći u ovoj pesmi, znam kako je kada se pronađete. Sreća pa se više i ne pronalazim. Ono što pokušavam da kažem, jeste da našoj muzici trebaju lepše reči koje će te dirnuti. Ne mora da bude to nešto puno sete ili tuge, dovoljno je da ima smisla na ne samo ja sam kurva... hajde da se igramo... uzmi moje gaće... bičuj me... i moja omiljena "Ti imaš kćerku, ona je žensko". Da, ta mi je omiljena, pokidam se od smeha svaki put kada se setim. Dva minuta kasnije: E, sad kad sam se malo kotrljao na krevetu mogu da nastavim sa ovim unosom koji pišem bar pola sata, ali svaki minut vredi ako to neko pročita. Zar ne? Malo više emocija koje bi se unele u pesmu zaista nedostaju. Ali dobro, valjda ćemo se opametiti i svrgnuti turbo folk sa trona estrade. Jedino što me zaista zaintrigira jeste da li neko može da bude toliko primitivan da ga truju takvim rečima, melodijama i sličnim? Stav o toj vrsti muzike sam napravio još u svojoj osmoj godini, bio sam klinac u bukvalnom smislu te reči. Još čudnije mi je što ljudi stariji od 20 godina ne mogu da se okanu takvih gluposti. Trebalo bi malo pameti našem narodu. Kapiram da je potrebna zabava, ali postoji ista vrsta zabava u nijansu kvalitetnijih tonova i vokala. Verovatno sam vas već sve umorio svojim izlaganjima o muzici, ali to je to. Lepo reče moja prijateljica, ako nam je umetnost i država dotle došla da mladi talentovani umetnici bivaju odbačeni jer im fali malo plastike u telu onda je sve propalo i vreme je za taj famozni smak sveta koji nam se sprema. Uostalom, bilo bi lepo kada bi opet otpočela renesansa, samo 21. veka. Vreme je da se svi mi koji do sada nismo uspeli izrazimo i kažemo ono što mislimo! Treba ceniti ideal talentovanog čoveka umetnika, a ne wannabe-a! Ceni se i vežba, ali za to je potrebno makar malo umetničkog nadahnuća. Dakle, šta mislite? Vreme je da oni koji znaju da pišu pesme postanu tekstopisci, oni koji su dobri kompozitori da spremaju pesme za talentovane vokale. Platon je lepo rekao i to stoji na mom udžbeniku iz muzičkog "Muzika vaspitava". Ako nas vaspitava ovakva scena, koji đavo onda idemo u školu. Sve ono što muzika treba da pokaže ostaće sakriveno. Nema više teksta koji vas odnese u visine... ne ne. Sad nas uče o glupostima, kako da postanemo kraljevi mafije i podzemlja, kako treba da mrzimo nekoga više od orgazma (apsurdno, ako se slažete za ovo poslednje) itd. Kao što sam obećao, posle "pljuvanja", kako bi neki rekli, naše muzike koje bih pre nazvao konstruktivnim kritikama upoznaću vas sa jednom lepom pesmicom koja je inspirativna i koja mi se trenutno vrti na telefonu, a ujedno je i jedan od razloga zašto se ovako zovem.
A pošto će neki pomisliti da ne volim našu muziku, e to nije tačno. Evo jedne lepe pesme talentovane cure:
Pozdrav do sledećeg puta kada budem inspirisan. (Za petneaestak minuta... hehe šalim se.)
Posted in
Generalna .
Dodaj komentar: (2).
Trekbekovi:(0).
Permalink
«Next post |
Previous post»